Pregled 12. mjeseca + novi fotoaparat

Nisam pisala cijeli 12. mjesec. Zašto? Nisam imala inspiracije ni snage.
Početkom prosinca se nisam mogla sama ustati iz kreveta bez mamine pomoći. Jela sam kruh i ponekad pila čajeve. Oni su me malo podigli, ali da bih se počela oporavljati, trebala sam jesti raznovrsnu hranu, a ne samo uljikohidrate. Išla sam na terapiju, ali se nisam uspjela natjerati da jedem drugu hranu osim kruha.

Moja psihologinja nije imala izbora, nego nazvati u Vinogradsku da me prime na pedijatriju, jer oni imaju "Centar za poremećaje u jedenju".

I napokon, 5. su me hospitalizirali. Stavljena sam na infuziju i monitor za otkucaje srca te mi je određeno strogo mirovanje. Hodala sam do wc-a i nazad, a sve sam obroke jela u sobi.
Sobu sam tada dijelila s tri cure, ali se puno pacijenata izmijenilo za vrijeme mog boravka u bolnici.

Nakon tri dana su me skinuli s infuzije, a dan kasnije i s monitora, a mogla sam sve obroke jesti u boravku s drugima. Bilo me je dosta strah jesti, i jela sam jako malo.

Peti dan su me pozvali i rekli da će mi morati staviti sondu za hranjenje, s obzirom da nisam jela i uzimala sve što sam trebala. Meni su se tada doslovno noge odsjekle od straha, ali nikome nije svejedno kad ti stavljaju cijev u želudac kroz nos, ali sam se nekako sabrala jer ako nisam mirna dok mi stavljaju, cijev može pritisnuti dušnik i mogu se početi gušiti, a može mi se i digunti želudac što sam željela izbjeći pod svaku cijenu.
Definitivno nije ugodno stavljanje, jer se osjeti kad ide kroz nos, a kad dođe do grla, zaboli na trenutak i mora se puno gutati te kada u konačnici dođe do želuca, dođe i poriv za povračanje koji traje doslovno sekundu i onda je sve ok. Nadam se da niste jeli dok ste ovo čitali :D

Prvi dan za sondom je bio užasan, jedva sam gutala, ali sam se brzo navikla. Kad sam skoro zaspala, sestra je donjela lijek koji sam trebala piti i spojila sa sondom. To mi je kapalo cijelu noć.
Ujutro su mi rekli da ako ne želim ili ne mogu jesti krutu hranu da samo kažem te da će mi oni dati hranu na sondu.
To je zapravo zvučalo jako dobro, jer sam imala problema s gutanjem kad bih god jela bilo koju drugu hranu osim kruha, ali opet, ja želim okusiti okus hrane koju jedem i uživati u njoj koliko god mogu, jer je loša slika o hrani jedan od razloga zašto sam prestala jesti, a ako me hrane na sondu neću osjetiti hranu koja mi hrani tijelo.
Brinula sam se i hoće li mi želudac prihvatiti krutu hranu poslje hranjenja na sondu jer ću na kraju morati jesti krutu hranu, pa sam rekla da ću jesti krutu hranu.

Prvih par dana je bilo jako teško jesti običnu hranu koja nije kruh. Jedva sam zvakala i gutala, zagrcnula bih se nakon svaka dva zalogaja, ali nisam odustajala, i nakon par dana sam zvakala i gutala sasvim normalno.

Svakim sam danom imala sve više i više energije, ali i dalje nisam mogla pisati i čitati knjige. Umjesto toga, zabavljala sam se s drugim pacijentima u bolnici, i zaista sam tamo upoznala puno dobrih ljudi s kojima se družim i izvan bolnice <3

Oporavak je trajao skoro cijeli prosinac, i još se uvijek nisam potpuno oporavila i još uvijek uzimam lijekove i uzimat ću ih još neko vrijeme.

Odpuštena sam iz bolnice 22. zbog blagdana, a kad sam došla doma dočekao me je novi fotaparat - Canon 700d koji sam zaista dugo željela.
Kako moja obitelj nije u dobroj financijskoj situaciji, a fotoaparat bi bio prevelik trošak ja sam željela prodati stari fotaparat, ali nije bilo previše zainteresiranih s obzirom da on nije dslr, a ni cijena mu nije ni priblizna kao cijela dslr fotoaparata, pa sam planirala peći i prodavat kolače i kekse na jednom božićnom sajmu,  i zaista mi je bilo krivo jer sam još uvijek bila u bolnici kada se održavao sajam jer si nisam mogla kupiti poklon za Božić, ali se ipak netko potrudio i kupio fotoaparat.

Nisam si mogla pomoći, a ne staviti fotografije koje sam do sad fotkala jer je kvaliteta neusporeduvo bolja.

Instagram: @_moonstears_
Facebook: moonstears
Twitter: @moonstears05

<3

M.